• Ime: Milorad Čavić

• Nadimak: Mike, Čavke

• Rodjendan: 31.5.1984

• Visina: 6’6” (198cm)

• Težina: 210 lbs (93kg)

• Obrazovanje: University of California at Berkeley 2007 - Politička Ekonomija

• Interesovanja: Dokumentarni filmovi, filmovi, noćni život, sport, životinje, putovanja, podvodni ribolov…

• Šta me pušta: Volim da provodim vreme sa porodicom i prijateljima, tada sam najopušteniji.

• Filmovi: Gladiator, Without Limits, Cool Runnings, Lepa Sela Lepo Gore, Profesionalac.

• Muzika: House/Techno, Rock, i naravno Domaća muzika.

• Idol: Steve Prefontaine

• Omiljeni Sportovi: Odbojka, vaterpolo, košarka, fudbal.

• Učesnik Olimpijskih igara tri puta,

• Zlatna i srebrna medalja- 50m i 100m delfin (2009) Svetsko prvenstvo

• Srebrna medalja na Olimpijskim igrama  – 100m Delfin (2008)

• Svetski Rekord – 100m Delfin u malim bazenima (2003),

• Rekord i dalje stoji kao Evropski rekord,

• Evropski rekord na 50m i 100m delfin u velikim bazenima

• Tri puta finalista na Svetskim Prvenstvima ,

• Pet puta Seniorski Evropski Sampion,

• Dva puta Juniorski Evropski Sampion,

• Najbolji Plivač Srednjoskolskog Takmicenja Amerike 2002. Godine

Plivanje je za mene oduvek bilo od izuzetnog značaja u životu i formiralo me je kao čoveka u svakom mogućem smislu. Od kada sam počeo njime da se bavim, plivanje mi je  otvorilo svet kreativnosti i upoznalo me sa takmičarskim duhom. Sam čin igranja u vodi, bilo da se radilo o prskanju, skokovima u vodu ili plivanju, predstavljao je novi izazov za bolja dostignuća.  Lepota celog tog iskustva je što sam uživao u svakom njegovom trenutku i zaista voleo šta sam radio. Za mene je sve to imalo smisla, bilo je istraživačkog duha i sa ciljem da postam brži i okretniji.Moje razumevanje sporta i osećaj koji imam za vodu su  mi davali snagu potrebnu za dalje, veće korake u životu, za stvari kojih u to vreme nisam bio svestan.  Shvatio sam da je plivačko okruženje za mene raj, i u dubini duše sam osetio da će voda otkriti moju najveću životnu strast…trkanje.

Većim delom svoje sportske karijere doživeo sam sreću da se sav napor mog treniranja isplatio u vidu najboljih rezultata i uspeha.  U srednjoj školi svakodnevno sam sanjario o toj savršenoj trci.  Ponekad su snovi bili tako ubedljivi da sam mogao da osetim adrenalin kako prolazi kroz mene od uzbudjenja.

Sa druge strane, ta strast nije bila prisutna tokom cele moje karijere.  Mogao bih tačno da izdvojim trenutak koji je promenio moj život i stav prema plivanju.  U decembru 2003. godine, neočekivano sam oborio svetski record na 100m delfin u malim bazenima, na evropskom prventsvu u Dablinu.  Moj san se konačno ostvario – slike simulacija trka koje sam imao po hiljadu puta u glavi su se najzad ostvarile. Bio sam na vrhu sveta.

Kada sam se vratio iz Irske, ostavio sam svoje snove za sobom … moj životni cilj da oborim svetski rekord i da pomerim granice onoga što je ljudski moguće je bio ostvaren.  Šta je trebalo sledeće da uradim? Odgovor se činio crno belim – od mene se očekivalo da postavim novi cilj i da se okrenem budućnosti.  Medjutim, u meni je vatra utihnula.  Osetio sam se praznim 8 meseci pre mog nastupa na Olimpijadi 2004. I to je bio početak dvogodišnjeg mračnog doba moje karijere.

Sledilo je poražavajuce iskustvo na Olimpijadi 2004. godine.  Lako sam prošao kvalifikacije na 100m delfin.  U polufinalnoj trci, posle 50 metara voda mi je ušla u kupaći kostim zbog defekta na opremi. To je označilo kraj moje druge olimpijade.  Cele sledeće godine sam patio od jakih bolova u donjem delu ledja, zbog kojih nisam mogao intenzivno da treniram više od dve nedelje za redom.  Bol je bio tako nepodnošljiv da sam morao da napravim pauzu od par dana svake druge nedelje.  U 2005. godini nisam napravio nikakav značajniji uspeh, i bolovi su bili prisutni do kraja moje plivačke karijere za Berkli sredinom 2006. godine.

Nezvanično sam prekinuo sa plivanjem posle NCAA šampionata u martu 2006. godine i nisam planirao da mu se vratim.  Bio sam umoran od preteranih bolova i napornih treninga koji nisu davali nikakve rezultate.  Tokom naredna četiri meseca, skoncentrisao sam se na školovanje i uživao sam u ostalim stvarima za koje ranije nisam imao vremena.  U to vreme, iznajmio sam stan sa prijateljem sa plivanja. Iako nisam trenirao, kroz njega sam ponovo osetio sve čari plivanja.  Uz ovakva sećanja sam iskusio veliku krizu identiteta, jer sam shvatio da nisam srećan i da nisam više isti covek.  Najzad, posle četiri meseca, nisam mogao više da izdržim – vratio sam se u bazen! Od avgusta do decembra 2006.

Trenirao sam intenzivinije nego ikada ranije, I uspeo sam da osvojim dve evropske titule u Helsinkiju tog meseca. Vratio sam se! Nakon skoro mesec dana pauze zbog obaveza na univerzitetu i pri traženju sponzora, počele su dvomesečne finalne pripreme za Svetsko prvenstvo u Melburnu gde sam ostvario treće najbrže vreme u svetu te godine. Od tog trenutka sam bio ubedjen da sa solidnijim treniranjem i novom strašću za sport imam šansu da osvojim medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. Godine.

Neposredno posle diplomiranja na Berkliju, Juna 2007. godine, priključio sam se timu mog trenera Mike Bottom na Floridi gde sam ozbiljno trenirao četrnaest meseci do Olimpijskih igara u Pekingu. To ću pamtiti kao jedan od najtežih perioda u mom životu, u psihičkom i fizičkom smislu. U tom periodu sam živeo kao robot, programiran da radi samo jednu stvar – da trenira!

Svakog drugog dana smo trenirali dva puta dnevno tri i po sata, ostalih dana u nedelji treninzi su nam trajali oko tri i po sata. Kada nisam bio na treningu samo sam jeo i spavao, jer za druge stvari nisam imao energije, a ni vremena. Vodjen Olimpijskim snom u tom periodu ništa mi drugo nije bilo bitno kao plivanje. Moj socijalni život je bio sveden na minimum. Bio sam udaljen od mojih najdražih osoba, fokusiran samo na plivanje, malo toga mi je moglo privući pažnju. Drugovi iz ekipe su u tim trenutcima bili jedini koji su mogli da razumeju kako se osećam, jer su se i sami nalazili u istoj situaciji. Medjusobno smo dizali moral i bodrili jedni druge. U tom periodu emocijonalne krize, moja osećanja su počela da gube toplinu i radost koju su nekada imao, postao sam “hladan”, moje raspoloženje se menjalo iz minute u minutu.

Preveliki stres, koji je bio prouzrokovan svakodnevnim umorom i nesanicom koja me je pratila u tom period, me je navodio da odustanem od svega, od mog sna! Cilj je bio visoko postavljen – Olimpijska Medalja! Našao sam snagu u mom srcu i nastavio dalje, kroz ovaj težak period, da se borim i penjem stepenicu po stepenicu ka cilju.

Dalju priču znate, šta se desilo na Olimpijskim igrama ostaje iza mene, jedino čega ću se sećati je ono najbitnije  - Srebrna medalja na Olimpijskim igrama u Pekingu, u najzanimljivijoj i najuzbudljivoj trci ovog takmicenja! To za mene nije bio poraz, već velika pobeda!
Neposredno posle Olimpijskih igara sam otišao na duži odmor koji mi je bio preko potreban da odmorim telo i “ohladim” glavu. Sada vidim da je to bila odlična odluka, jer mi se ponovo javila želja za takmičenjem i novi cilj.
Tako se moje putovanje nastavlja ka novom, višem cilju, da postanem šampion i rekorder na Svetskom Šampionatu 2009. Godine u Rimu. Vidimo se u Italiji.