Videti šampione da ne prodju dalje u kvalifikacijama na Olimpijadi uvek iznenadi ljude koji pomno prate plivanje. Prvi dan plivanja, Madjar Laszlo Cseh I Nemac Paul Biedermann nisu prošli u finale u trkama u kojima su obično prolazili. Ovo se desilo mnogim drugim sportistima ovde u Londonu. Zašto? Samo oni znaju zašto, ali činjenica je da pokazivanje u najboljem svetlu u jutarnjim trkama je uvek bila prepreka za mnoge… Ja mogu to da potvrdim, ja sam jedan od tih!

Kao što ste možda primetili u prethodnom blogu, ja prolazim kroz dugačak proces pre trke da budem siguran da sam se dovoljno probudio da zaslužim mesto u polufinalnoj trci te iste večeri. Jednostavno, to je nešto što sam naučio da moram da radim da bih odradio posao kako treba, dok kod ostalih, par kafa postiže isti efekat. U svakom slučaju, ne raditi sve što je potrebno da se aktiviramo I pripremimo pre naših kvalifikacionih trka je opasno, čak I za Michael Phelps-a, kao što smo videli u kvalifikacijama za 400 IM, gde je naš tim bio osmi.

Prema tome, šta je to tačno što osećamo ujutru, što je toliko različito od večernjih trka? Za većinu ljudi ustajanje iz kreveta je proces. Prema tome, kad udjemo u vodu posle budjenja osećamo se spori I teži nego obično. Potrebno je više truda da se pokrenemo ujutru nego u večernjim satima.
Oni koji “prežive” kvalifikacije uzdahnu uz olakšanje I mnogo bolje plivaju to veče zato što imaju utisak da je polovina bitke već završeno, što je poprilično ironično, uzevši u obzir da imaju ispred sebe polufinalnu I finalnu trku koja zahteva brže plivanje I bolje rezultate!